Monday, October 5, 2009

СВЕТИ АЛЕКСАНДАР СВИРСКИ

ЖИТИЕ НА СВЕТИОТ АЛЕКСАНДАР СВИРСКИ!

СВЕТИ АЛЕКСАНДАР СВИРСКИ
НОВОЗАВЕТНИ АВРААМ




Два пута је се, кроз сву историју човечанства открио Тројични Бог телесном људском оку: први пут светоме Аврааму код Мавријског дуба означавајући велико милосрђе Божије према роду човечанскоме; други пут на руској земљи, преподобноме Александру Свирском. Шта је значило то јављање новозаветном светитељу - не усуђујемо се да о томе говоримо. Само ћемо се трудити да поштујемо ту земљу, тај манастир који је био подигнут на северу Русије по заповести Бога - Тројице и самога "новозаветног Авраама" - преподобног оца нашега и чудотворца Александра.




Свима који се постарају да испуне свету жељу и посете Свирску земљу, ми посвећујемо ове редове. Преподобни Александар је један од малобројних руских светитеља који је био канонизован убрзо после своје праведне кончине - неких 14 година. Још увек су били живи његови ученици и многи његови поштоваоци, зато је житије преподобног Александра било написано, како се каже "док је траг био врућ" и одликује се потпуном реалношћу; у њему нема "благочестивих схема" и оно одражава непоновљиви лик светости "све Русије чудотворца Александра".

Преподобни Александар се родио 15. јуна 1448. г. у селу Мандера на реци Ојати, у Новгородској губернији, близу Остроговско - Ваведењског манастира.На крштењу је добио име Амос. Његови родитељи Стефан и Васа су били сиромашни благочестиви сељаци и своме детету су подарили хришћанско васпитање. Када је Амос дорастао за женидбу, родитељи су решили да му нађу невесту, међутим, он је размишљао само о једном: да остави свет ради спасења своје душе. Као мали је чуо за Валаамски манастир, често је говорио о њему, и на крају, по Божјем промислу, сусрео је валаамске монахе. Дуго су му причали о светом манастиру, о његовом типику, о монашком животу. И одушевљен том беседом, Амос је зажелео да пође на "северни Атон". Прешавши реку Свир, на обали Рошинског језера, преподобни је чуо тајанствени глас, који му је јављао да на том месту сагради манастир. И светлост велика га је осенила. Када је дошао на Валаам, игуман га је примио као искушеника и касније постригао са именом Александар, 1474. године. Било му је тада 26 година. Ревносно се, монах почетник, подвизавао у бдењу, послушању, посту и молитви. Када је на Валаам дошао, тражећи га, његов отац, преподобни је успео не само да умири разљућеног оца, већ и да га убеди да се замонаши заједно са мајком. И родитељи су послушали сина. Стефан се замонашио са именом Сергије, а мајка са именом Васса. Њихови гробови и до данас постоје у Ваведењско - Ојатском манастиру.
Александар је пак, наставио да се подвизава на Валааму, подражавајући, својим животом најстрожије Валаамске монахе. У почетку се подвизавао у општежићу, а затим у безмолвију на острву које се данас зове "Свјатим", и провео је тамо 10 година. На Свјатом острву се све до сада сачувала уска и влажна пештера у коју с напором може да се смести само један човек. Сачуван је и гроб који је свети Александар ископао за самога себе. Једном је, стојећи на молитви, свети Александар, чуо глас Божји: "Александре, изађи одатле и иди на претходно показано ти место; на њему се можеш спасти". Велика светлост му је тада указала место на југо - истоку, на обали реке Свир. То је било 1485. године. Тамо је он нашао "веома лепу борову шуму, и цео крај је био шумовит, језеро бистро и лепо и нико од људи тамо није пре живео". Своју колибу, преподобни је поставио на обали Рошинског језера. На пола врсте одатле налази се Свјато језеро, раздвојено од њега Стремнином планином. Ту је он провео у потпуној усамљености неколико година, не хранећи се хлебом већ зељем које је ту расло. Бог је открио свој светилник бојару Андреју Завалишину а преко њега и многим другим људима. Обитељ је почела да се умножава а речи о дару прозорљивости и лечењу недуга телесних и духовних датих њеном настојатељу, облетела је убрзо све крајеве земље. Православни народ је Александра Свирског још за живота поштовао као светитеља. 23 године после настањивања преподобног у пустињу, у његовој испосници се јавила велика светлост и он је видео три мужа да иду к њему. Они су били одевени у светле одежде и обасјани славом небеском "као сунца". Из њихових светих уста, чуо је заповест: "Возљубљени, као што видиш Три Лица Која причају с тобом, сагради цркву у Име Оца и Сина и Светога Духа, јединосушној Тројици... Мир Мој остављам ти, мир Мој дајем ти".

На месту јављања Тројичног Бога, касније је била саграђена капела и до наших дана на том месту трепти душа човечија од помисли о блискости Божије људима Својим. У житију преподобног Александра задивљује то што је и поред обиља датих му божанствених јављања, он увек остајао смирен монах, који је желео да у свему служи братији и обичним посетиоцима који су ту долазили.

На неколико година пре своје кончине Бог му је положио у срце благу мисао да сазида камену цркву посвећену Покрову Пресвете Богородице са трпезаријом. И ето ... Када је већ темељ био постављен једне ноћи, по завршетку уобичајенога молитвеног правила, Преподобни је видео необичну светлост која је обасјала цео манастир, а на темељима Покровске цркве, на олтарском месту у царској слави седела је на престолу Пречиста Богородица с Предвечним Младенцем окружена мноштвом бесплотних сила небесних. Преподобни је пао лицем на земљу пред величанством Њене славе јер није могао да гледа сијање те неизрециве светлости. Тада му је Пречиста Владичица заповедила да устане и утешила га обећањем да ће увек бити уз Обитељ манастира и помагати у свим потребама онима који живе у њему како за живота преподобнога тако и после његове смрти.
Годину дана пре своје кончине, Преподобни је позвао к себи сву братију и објавио им да ће ускоро наступити час његовог одласка из овог привременог, скорбног и печалног живота, у други вечни, безболезни и увек радостан живот, одредивши да после њега један од четворице монаха: Исаија, Никодим, Леонтије или Иродион буде изабран за новог игумана. Затим, све до саме кончине није престајао да поучава своју братију богоугодном животу. Преставио се преподобни Александар 30. августа 1533. године, у 85.- тој години од рођења, и сагласно свом предсмртном завештању погребен је у оближњем усамљеном манастиру, поред цркве Преображења Господњег, са десне стране олтара. 1547. године је био прибројан лику светих.
Сви који су имали разне недуге, долазили су часном гробу његовом, и с вером припадајући к њему добијали исцељење: слепи су прогледавали, раслабљенима се учвршћивали зглобови, страдајући од других болести добијали су потпуно оздрављење, опседнуте су напуштали демони, бездетни су добијали пород.
Диван у Светима Својим Свеблаги Бог наш, Који је прослављао Свога угодника и у овом привременом животу, творећи његовом руком знамење и чудеса, благоизволео је и по смрти нетљено, чесно и свето тело његово, као велико светило оставити Својој Цркви да би оно и ту блистало својим преславним чудесима".

ПРВО ОБРЕТЕЊЕ МОШТИЈУ
СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА СВИРСКОГ
(април 1.641.г.)


Пошто је прошло 107 година и 7 ипо месеци од дана кончине преподобног Александра, то значи априла 1.641. године од Рождества Христовог, игуман Свирског манастира Аврамије са братијом, намеравао је да изгради над гробом преподобног Александра камену цркву, па су сагласно царском наређењу раставили на делове стару дрвену цркву посвећену Преподобноме у којој се налазила и гробница са његовим светим моштима. Тада се догодило страшно и дивљења достојно чудо, које је још више открило величину угодника Божијег. Сама небеса су торжествено наговестила диван догађај који се ускоро имао догодити на земљи. 15. априла, у четвртак Цветне недеље, у предвечерје, за време рада како говори писац житија преподобнога, одједном су се појавили необични гром и муња. Муња је пала на земљу и није одмах исчезла како то обично бива већ је остајала да сија дуго времена. У петак се њено јављање поновило да би у суботу 17. априла када су копали темељ за источну страну цркве, пронашли кивот.
Земља над њим је стајала у облику пећинског свода, ничим не придржавана. Када су то рекли игуману, који је у то време савршавао Божанствену литургију, по њеном завршетку је окупио сву братију и пошао да осмотри гроб.
Само што су отворили даску на врху кивота, по ваздуху се разлило благоуханије; одежде на моштима, мантија и схима су били цели, такође и дрвени штап. Тело је било потпуно нетрулежно и испод покривала се видео део браде. Сви присутни су се испунили страхом и благочестивошћу. То су биле мошти преподобног Александра. Игуман је истога часа заповедио да се уради нови кивот и када су пренели у њега Свете мошти однели су их у храм Светог Николаја, у суседни манастир.
Затим је игуман послао монахе да обавесте о том догађају митрополита Новгородског Антонија. Митрополит је даље известио о томе цара Михаила Фјодоровича. Наређено је било да се мошти прегледају. 30. августа, поменути митрополит је извршио преглед и торжествено открио Свете мошти преподобног Александра. А 4. децембра 1.644. године, Свете мошти су положене у скупоцени кивот који је приложио благочестиви цар Михаило Фјодорович.
И тако, од дана обретења, почивајући у манастиру, Свете мошти Преподобног и Богоносног Оца нашега Александра, игумана Свирског Чудотворца, представљају све до данас источник различитих исцељења свима који с вером прилазе ка Светом и целебном кивоту његовом.
Обитељ пак Свирска, поседујући тако драгоцену ризницу, имајући велики ауторитет и строго испуњавајући Црквене каноне и правила, ево већ много година како освећује цео северни део Руског отачества јарком светлошћу вере, благочашћа и подвижништва.
Свето-Троицка обитељ постала је заиста духовни центар целог Северо-Запада Русије. Манастиру припадају многе обитељи Олонецког краја, које су основали ученици преподобног Александра, ту је отворена Богословија, а током неколико десетина година у манастиру је била архиепископска катедра. Богати архиви манастирски су привлачили бројне истраживаче руске историје. И током пуна четири века, манастир је удостојаван нарочите пажње Царског Дома.
Тајанствена духовна веза је повезивала угодника Божјег и руске самодржце. Преподобни Александар је у древним летописима називан "молитвеником за цара".
У манастир су стизали богати прилози, што је био видљиви знак тога да преподобни Александар представља небеског заштитника помазаника Божјих (царева).
Може се са сигурношћу утврдити да у руској историји није било ни једног цара који није поштовао "све Русије дивног чудотворца". Иван Грозни, победивши казанске татаре и изградивши у част тога догађаја храм Покрова Пресвете Богородице, у народу названим храмом "Василија Блаженог", северозападно крило тог храма је посветио светом Александру Свирском. Дуго времена у царском Успенском храму Кремља међу фрескама висила је само једна икона - то је био оригинални лик светог Александра Свирског с подробним житијем изображеним у окнима (иконицама у великом раму иконе).
Био је "присутан" свети Александар и на још једном месту, у срцу руске земље - на Црвеном тргу - у саборној цркви Казанске иконе Мајке Божје била је частица (део) светих моштију преподобног Александра. Михаил Фјодорович Романов, за време чијег царевања се и догодило обретење моштију преподобног, дао је богате дарове манастиру, међу њима и од сребра изливени кивот за мошти. Петар Први је у два наврата остајао по неколико дана у манастиру, просећи молитвено заступништво преподобног поред његових светих моштију. 1703. године је основао Санкт - Петербург, а прво манастирско подворје у њему 1715. године, он је посветио преподобном Александру Свирском. Екатарина Друга је даривала средства за рестаурацију (обнављање) манастирских храмова. Владари Русије у 19. веку, такође су посећивали манастир и слали богате дарове. На манастирским славама се у манастир сливало и до четрдесет хиљада богомољаца - толико је манастир био поштован у народу.

ДРУГО ОБРЕТЕЊЕ МОШТИЈУ
СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА СВИРСКОГ
(28. јула, 1998. г.)


Власт бољшевика је на Северу установљена 5. јануара 1918. године; до тада је власт била у рукама мењшевика и есера. Из сачуваног архивског материјала који није био уништен од стране непријатеља Цркве, ми сазнајемо појединости које су се догодиле у те дане богоборне кампање.

Није случајно да су после освајања власти од стране безбожника најпре биле поругане и оскрнављене баш мошти преподобног Александра Свирског. Поставља се питање каква их је сила довела светињи већ у првим данима управљања Светом Русијом? За верујућег човека, одговор је прост: злом плану "изрода рода људског" сметала је Божја сила која се пројављивала кроз нетљене мошти, они су мрзели светињу и журили су да је униште. Чак шест пута су бољшевици долазили моштима светог Александра Свирског и тек шести пут су их одвезли из манастира. Тешко је било извршиоцима зла да савладају богобојажљиви страх пред светињом, који их је видно паралисао јер - "и демони верују и дрхте" (Јак. 2, 20). Уклонивши ту, тешко савладиву препреку, бољшевици су објавили почетак "кампање за ликвидацију моштију", која се одвијала од 1919. до 1922. године.

Материјал из журнала
"Револуција и црква" 1919., бр. 9.-12.
Одела Народног Комесаријата Правде
8-ом Сверуском Савезу Совјета


У 1920. години, у вези са општим положајем Републике, Ликвидационом Оделу, као и другим оделима припао је посао у необично тешким условима. Мобилизација и изузимање скоро свих радника од непосредних задатака Одела, тешкоће у односима са провинцијом, смањење средстава за штампану агитацију и пропаганду, задња појачана навала империјализма, стихијске непогоде: суша, неродица, пожари, појава кулачких настројења у неким областима, све су то услови који су утицали на рад 8-ог одела.
Исто тако, послови на ликвидацији старог црквеног апарата, као и на проналажењу "моштију", спровођени у почетку веома тешко у областима Совјетске Русије, протичу сагласно препорукама.

Од протопрезвитера Московске Успенске саборне цркве, грађанина Н. А. Љубимова стигла је представка у којој грађанин Љубимов моли да размотримо могућност да остану мошти (непознато чије) у рукама групе верујућих грађана.
.... 3) што се тиче молбе за уступање групама грађана појединих предмета које они по своме нахођењу сматрају предметима култа, а на основу "Декрета о слободи савести", то 8. одел сматра следеће: у 20. веку у Совјетској Републици лешеви или делови лешева, или имитације лешева не могу појединим лицима бити остављени на слободно располагање у циљу подстицања или експлоатације религиозних уверења, а тим пре за извлачење из тога користи овим или оним религиозним организацијама. Премештање моштију у музеј представља најбезбеднији начин ликвидације народних предрасуда подржаваних или фабрикованих од оних којима то одговара, јер слични предмети који постоје у другим религијама (нпр. Египта, одакле православне мошти очигледно воде своје историјско порекло) налазе се у музејима заједно са узвишеним делима људске културе којима припадају и узвишена дела религиозно - народног стваралаштва: кипови, иконе, статуе, предмети за богослужбену употребу (Рафаел, Микеланђело, представе Јупитера, Буде, разни предмети култа, мумије, саркофази, књиге, итд).
4) Што се тиче ваше молбе за остављање разним групама верујућих на слободно располагање непогребених остатака људских тела или фалсификованих а за које се сматра да то јесу (делови тела), позивајући се на слободу савести, ако би с тим у вези остављали потпуну слободу свакоме човеку, у условима савременог грађанског друштва, да себи ствара свој култ - међу њима и култ мртвих људских тела, то таква аргументација, доведена до свога логичког краја, имала би за исход, да под видом религиозног поштовања у совјетском систему допустимо све облике најгрубљег нарушавања друштвеног поретка и осећања других грађана, да и не говоримо о шарлатанству, опсенарству, фалсификатима, што је све својствено, званичним представницима духовности. То би само признало за право овој или оној групи верујућих субјективно поштовање тих појава религиозних или природних. Ако допустимо такву могућност нико не би могао, са те тачке гледишта, да спречи ископавање из земље и стављање на јавно поштовање и обожавање и експлоатацију лаковерних, великог броја разних остатака лешева (или имитације таквих облика) поштованих од различитих људи у разним периодима историје. На основу овога 8. Одел предлаже да Совјетска власт, не спречава грађане да се са поштовањем сећају ових или оних светитеља, овог или оног периода историје, и да не сматра нарушавањем слободе савести у радничко-сељачкој Републици постављање одређених граница реалној пројави тог поштовања (види циркулар од 24 августа) граница које ће одредити у сарадњи савремена наука, медицина, социјална хигијена, педагогија, револуционарна сазнања трудбеника итд. Због тога 8. Одел са своје стране не сматра могућим ући у Колегијум Комесаријата Правде са предлогом о одрицању претходно донетог решења и задовољења ваше молбе.
(16. септембар, 1919.г. бр. 1090)

О једном од неуспешних бољшевичких долазака у манастир, у марту 1918. године, постоји извештај у документацији управника пословима Совјета Народних Комесара В. Бонч Брујевича, у то време истакнутог политичког активисте, који је касније основао "Музеј религије и атеизма" у Лењинграду. Из саопштења: "у манастиру је агитацијом монаха иритирана до необузданог фанатизма реакционарна, разјарена гомила, која је демонстративно организовала литију и, претучен је представник Лојденопољског среског комитета који је делегиран у манастир ради евиденције имовине". Даље се наводи да је комисија и пет црвеноармејаца који су је пратили могла бити изложена грубом насртају те се зато повукла, "да би избегла жестоке расправе". Касније, у документима Олонецког Губчена, на једном од заседања донето је решење, сагласно коме су представници власти дужни да се понашају тако како не би раздраживали људе и да избегавају непотребно крвопролиће.
При манастиру је постојао "Савет за очување цркве и капеле". Ради испитивања делатности тога Савета у априлу 1918. године био је послан одред од 50 људи са задатком да ухапсе "поглавара Савета". Настојатељ манастира, архимандрит Евгеније, је ухапшен 30. септембра 1918. године и затворен, али не у манастиру како се могло чути у недокументованим причама о револуционарној историји манастира, већ у Олонецком ЧК где је он био писмено позван 29. септембра 1918. године. Заједно с њим био је затворен и благајник манастира јеромонах Варсануфије и јеромонах Исаија. Они су изашли из манастира не знајући да се више никада у њега неће вратити. У Олонецком затвору у ноћи 29. на 30. октобар 1918. године како смо сазнали из архивских докумената, они су стрељани.

+ Помени, Господе у Царству Твоме, новомученике руске, архимандрита Евгенија, јеромонаха Варсануфија и јеромонаха Исаију.
У савременим многобројним публикацијама поводом крвавих догађаја, који су се десили 23. октобра 1918. године у Свирском манастиру, наводи се да је стрељање настојатеља (манастира) и још 5 монаха било тога дана иза манастирских зидова где су они били затворени. То није истинито јер се из докумената види да су у то време они били затворени у Олонецкој тамници. Али, врло је вероватно да је крв тога дана у манастиру ипак била проливена.
+ Помени, Господе, братију свирске обитељи која је у години љутих гоњења убијена, имена њихова, Господе, Ти знаш.
Стање у земљи и у Олонецком крају у то време за бољшевике је постајало све теже, зато је судбину моштију светог Александра било неопходно решити што пре. Економски и војни положај краја је био угрожен.
Зимски месеци 1919. године: наступање белих на прилазима на Петрозаводску и Олонцу, на Мурманској железници прекид транспорта производње и горива, глад, несклад у раду руководства партије бољшевика. У једном од докумената недавно пронађеном, Партијски актив ВКП (б) саопштава: "Неопходна је спољна помоћ у циљу спасавања од свеопштег помора хришћанске масе нашег округа ..." даље се изражава нада у Центар и страх од бунта. 14. фебруара 1919. године на заседању Северног обласног комитета РКП (б) Зиновјев је нагласио да је Карељски фронт један од фронтова, познатих "као најзначајнији у датом моменту по угрожености" при чему је "у раду рејона Олонецке губерније непријатељ приступио ка активној, скоро отвореној агитацији за устанак против бољшевика". Под пажљивим надзором Зиновјева, налазила се и судбина моштију преподобног Александра. У архиви се чува телеграм послат Зиновјеву: "Молим да донесете одлучне мере ради слања комисије поводом александросвирског питања, сагласно поднетом извештају друга Елинсона, председника Комитета комуниста из Лодејног Поља". 19. 12. 1918. године на Президијуму Исполкома северне области, где су присуствовали Зиновјев, Равич, Копјаткевич, Костин је поднео извештај "О слању комисије у Александро-Свирски манастир ради испитивања моштију". Донета је одлука: "Комесаријату Здравства да оснује лекарску комисију са специјалистом хемичарем за испитивање моштију". После тога, како је комисији било објашњено, да мошти нису "воштана лутка" или "скелет у папучама", већ истинска нетрулежна света плот, бољшевици су почели кампању за скривање моштију.
Кивот са моштима био је допремљен у Лодејно Поље и положен у капелу при болници, а капела је била од стране месних власти запечаћена. Локалне власти се нису усудиле да самостално реше судбину моштију, па су послали у Центар питање: "ако центар сматра да су остаци преподобног историјска реликвија, власт би их у сандуку (ковчегу) пренела у град Петрозаводск и сместила у месни историјски музеј, а ако пак не, то наредите да поступимо са њима по својем нахођењу". Требало би установити дан сећања на академика Петра Петровића Покришкина, који се није бојао да у то време љутих гоњења донесе бескомпромисни закључак на питање чекиста: "Признавајући мошти преподобног Александра Свирског за безусловну историјску реликвију, те да се место држања моштију мора налазити у Храму, молим да донесете мере за чување те народно историјске вредности". То је било написано у време затварања петроградских научника, у време глади и масовног терора, и била је потребна велика храброст да би се написао такав закључак! Познато је да се П. П. Покришкин није плашио свег тог ужаса зацарења лажи тога времена и да је отишао у један од ниже- градских манастира, пославши отуда писмо у коме обавештава да се одриче свих научних знања и почасти. Његов монашки живот је био кратак, он је умро 1922. године, у време епидемије трбушног тифуса. Нека му је вјечна памјат!

Кратак преглед материјала тражења
моштију св. Александра Свирског


Шта је даље било са моштима преподобног?
Наше тражење моштију преподобног је било засновано на вери у то, да мошти светога, који је видео Свету Тројицу, не могу бити уништене никаквим адским силама, на вери у то да се оне налазе под нарочитим покровитељством Господа.
Тражење је почело са благословом митрополита Санкт-Петербуршког и Ладошког Владимира.
Зато, да би разјаснили где се мошти налазе требало је уложити труда у многим архивама Санкт-Петербурга и Москве, детаљно проверити описе фондова петербуршких музеја и архива. Пре свега, била је раширена легенда о томе да се мошти налазе у Казанском или Исакијевском сабору, који су после револуције постали музеји. Приликом спровођења архивског тражења моштију светог Александра Свирског установљено је да је већи део докумената у току кампање за ликвидацију, фалсификовање и дискредитацију моштију светих био изгубљен или намерно уништен. Део који је сачуван недвосмислено сведочи о томе да су мошти преподобног Александра биле изнете из манастира 20. 12. 1918. године и однете на испитивање у Лодејно Поље. Даље истраживање материјала посредно потврђује слање моштију у Петроград 1919. године да би се боље замели трагови. Притом је било инсценирано уништење лажних моштију при сведоцима, специјално зато да би то отишло у јавност. Тај глас је дошао и до нашега времена.
Даље су мошти биле предате у надлежност Народног комесаријата здравља. У архиви ЦГА постоји документ тог Комесаријата од 18. 2. 1919. године који сведочи о томе да су мошти прошле судско-медицинску експертизу. Судско-медицински пододел се налазио при Обуховској болници која је од 1914. године радила под режимом војне болнице. Познато је да је 14. 2. 1919. године у време кампање за ликвидацију моштију Народни Комесаријат Правде издао директиву о размештању моштију у музеје. Једини фундаментални анатомски музеј (а ми још једном понављамо да је моштима располагао Народни Комесаријат Здравља, јер је Народни Комесаријат Просвете одбио да преузме бригу о моштима) био је музеј ВМА. Према сведочењу сарадника катедре класичне анатомије ВМА, у годинама револуције у њиховом музеју се појавио експонат који је остао нерегистрован у крајње савесно састављеним каталозима музеја. Нерегистрованост "експоната" у таквом музеју какав је био анатомски музеј у ВМА, је немогућа (искључена) појава, наглашавали су радници музеја. Све је било учињено са циљем да би се сакриле мошти. Највероватније да ту посреди није била само зла воља Центра већ и добра намера шефа катедре В. Н. Танкова који по својим убеђењима није био "војинствујушћи безбожник" и он је могао то учинити, како би једноставно непријатељи моштију на њих и заборавили.
Овако или онако, тек резултати архивских претрага које је проводила братија Покров-Тервениченског манастира по благослову духовника манастира - игумана Лукијана (Куценко), довели су трагаоце у децембру 1997. године, пред зграду ВМА. После тога су почели дуги месеци напора да се спроведе оно до чега се испитивањем дошло, а то је, утврдити представља ли пронађени "анатомски препарат" часне мошти оца нашега, преподобног Александра Чудотворца.
Али пре него што су послу приступили антрополог, стоматолог, анатом, хемичар, историчар, да тако кажемо, "голим оком" је било могуће видети чудесну подударност између описа који је био сачињен при првом обретењу моштију преподобног Александра и тог "експоната" кога су пронашли на ВМА.
Погледајмо опис из 1641. године: "Јерарх је скинуо схиму са главе и параман, открио прса и руке Преподобног и уверио се у то да је тело било нетљено, и да су то биле мошти првог игумана Свирског манастира, Преподобног Александра. Тело се показало нетрулежним и испод покривала се видео део браде, док су ноге пак лежале као код тек почившега: десна са стопалом према горе, а лева окренута у страну. Лице преподобног није изгледало мртво као код других људи, већ тако да живима покаже његову душевну чистоту и награду, даровану му од Бога". Ради испитивања моштију, по наређењу Господара Михаила Романова, дошао је новгородски архипастир Атоније. Испитивање се традиционално вршило путем поређења добро очуваног лика преподобног, са изображењем на иконама 16. века. 5. 12. после свеноћног бденија са великим славословљем, свештеник је пришао одру на коме је лежало тело Преподобног, и подигавши га, заједно са светим сабором, благочестиво га положио у сребрни кивот који је приложио Господар.
И тако је тело преподобног Александра, што бива веома ретко и са великим светитељима, остало у потпуности нетрулежно. Нарочито је задивљавало нетљено лице светитеља. Оно што код обичног човека подлеже најпре труљењу, меко ткиво усана, носа и ушију није додирнуто труљењем.
Осим тога, нарочито је била потресна подударност необичног положаја ногу у наведеном опису моштију преподобног Александра и у "експонату" са ВМА.
Преподобни Александар је послао "знак" својим поштоваоцима, да се не би преварили у својим тражењима (још пре завршетка рада експерата). Када је добијена дозвола да се одслужи молебан у здању музеја, где су се свете мошти налазиле, и када је молебствије било завршено, сви присутни су били потресени доживљеним. Мошти су почеле обилно да теку миро. Преподобни као да је одговарао онима који су му се обраћали са молитвом: "Ја вас слушам. То сам ја".
А сада погледајмо материјалне доказе. Прво, што су одмах пак научници одбацили, јесте верзија да је над моштима извршена мумификација.
Тај акт (да није било балсамовања - мумификације), после испитивања једнодушно су потписали водећи специјалисти ВМА: начелник катедре класичне анатомије професор И. В. Гајворонски и доценти М. В. Твардовски и Л. П. Тихоновој.
Традиционално главни аргумент при испитивањима светих моштију (а она су вршена више пута) представља антрополошка експертиза. Антрополошко-иконографско истраживање моштију преподобног Александра Свирског било је припремљено од водећег сарадника Музеја Антропологије и Етнографије "Петар Велики", Руске Академије наука Ј. Д. Беневоленског. Обим истраживања је 45 страница куцаног текста. Навешћемо посебно значајне делове из тог истраживања.
"Испитивани представља такав антрополошки тип који је својствен "Вепсима". И баш на земљи те малобројне народности, на земљи на којој се он родио, свети Александар Свирски је основао свој манастир. Очигледна је сличност испитиванога са раним иконографским изображењима преподобног Александра".
После тих сувопарних фраза из научног извештаја наведено је узбуђење (шок) који је преживео његов аутор. Када је она упоредила то лице које је било предмет њеног испитивања са раним иконама светитеља из 16. и почетком 18. века, она је била потресена сличношћу. Напомињемо да је преподобни Александар био канонизован свега 14 година после блажене кончине, да су његови ученици били живи и они нису могли а да не узму учешћа у стварању раних иконографских изображења преподобног. У изгледу светог Александра веома су биле изражене црте његове народности: невелика висина главе (т.ј. округла лобања а не издужена како се обично изображава код преподобних), чело кратко, а широке и не избочене у страну јагодице, зашиљена доња половина лица, нарочити облик носа (мало испупчена ивица носа у средњем делу и уздигнут вршак). "Вепске" карактеристике су такође мали раст и слабије развијена косматост. Како је речено у житију преподобног: "браду је имао широку и дугу али ретку". Не једном антрополог подвлачи да се: "сачувао не само облик (изглед) који је имао за живота, већ и кожа лица се није смежурала (наборала) и спарушила, већ је остала потпуно глатка и еластична; боја коже је светла са жуто-ћилибарском нијансом".
У антрополошком испитивању налазимо и објашњење необичног положаја руку, ногу и главе светитеља. Јака окренутост главе ка левом рамену, то што је десна рука испружена низ тело, лева савијена у лакту, шака је положена мало испод грудног коша; то што је десно стопало мало уздигнуто и ослања се петом на лук левог, објашњава се тиме да се у таквом положају тело током неколико часова после кончине окоштава (кочи се) уколико се не намести у други положај. Таква укоченост, како ми сматрамо, произашла је отуда, што је кончина наступила у положају тела које је пре тренутка смрти дуго лежало на тврдој подлози.
У испитивању сусрећемо и интересантна мишљења која се тичу старости преподобног, а која су готово иста као и мишљења до којих се дошло при испитивању моштију св. Филарета и Инокентија, те преп. Максима Грка. У испитивању стоји: "морамо признати да је апсолутно неистражено питање о томе колико крајње аскетска исхрана и живот у условима апсолутно чисте екологије смањује брзину старења костију и излизаност зуба". Реална старост преподобног, он се упокојио са 85 година, не подудара се са старошћу која је одређена рендгенским испитивањем кичме; као и у случају горе наведених светитеља, његова кичма је млађа од 20 до 15 година. Мада су притом експерти приметили да су: "код испитиваног руке старачке", са изразитом остеопорозом у зглобовима лакта и шаке, што је између осталог "последица тешког физичког рада". На палцу десне руке су откривени трагови узимања честица уз помоћ "копља" (као што је познато, честице моштију преподобног по одлуци Светог Синода узимане су ради стављања у иконе).

Чини се да чак и овај кратки приказ онога што је показало испитавање моштију преподобног Александра, задивљује обиљем доказа за њихову аутентичност. Добили смо и доказе "од злога" - када су око светиње били намерно ширени рђави гласови, подметана писма и чланци у "жутој штампи".
30. јула 1998. године са благословом Митрополита Санкт-Петербуршког и Ладошког Владимира светиња је била изложена за поклоњење верника. Четири месеца се светиња налазила у храму светих мученика а непрекидна река поклоника пролазила је подворјем Покрово-Тервеничког манастира - маленим храмом на крају града. Као смирени поклоник пришао је к моштима, 17. августа 1998. године, и Свјатјејши Патријарх Алексије. Тога дана, у своме обраћању народу, Његова Светост је рекао: "Мислим да је обретење и повратак моштију преподобног Александра Свирског у ово сложено, тешко време - милост Божја и Благослов Божји. И дај Боже да сваки који долази овим светим моштима добије душевно укрепљење и помоћ и осећање да нам преподобни својим молитвама помаже да носимо свој животни крст".

О МИРОТОЧЕЊУ, ИСЦЕЉЕЊИМА
И ЧУДЕСИМА КОЈА СУ СЕ ДОГОДИЛА НАД МОШТИМА
СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА СВИРСКОГ


По учењу наше вере, тело човечије има велико назначење. Оно је било узето од земље, али није створено за земљу... Оно је од Бога било створено за век векова, по стварању је било оживљено бесмртном душом и с њом уведено у светли рај. То тело није знало за недуге; није имало потребе да се бори против утицаја стихија. За душу је оно било необична, вечно нова одежда.
Као последица грехопада тело је постало подложно старењу, болести и смрти. Постављено у гроб тело "у трулежности", устаће "нетрулежно у сили".
Кроз Свете Тајне, установљене у Цркви, наше тело представља храм Духа Светога. Посредством Тајне Евхаристије, тело се сједињује са Телом Самога Христа, наша крв са Божанском Крвљу. Истовремено, човек непрекидно прима и отров греха, првородни са душом, а касније својим дејством отров трује и тело. Да би се човечија природа исцелила од првородног греха, Сам Бог је сишао да васпостави палог човека. Кроз обнову духа, самој плоти човечијој открива се пут усхођења ка нетрулежности. Читајући историју светих мученика, видимо да су њихова тела подносила најсмртоносније ране. Давни векови процвата монаштва испуњени су обрасцима дивног подвижништва. Тела тих светитеља од сталних и дуготрајних постова, непрестаних молитвених подвига, до те мере су се утанчала, што би рекли одухотворила, да су код других будила сумњу у стварност плоти. Они су имали способност да ходају по води, при молитви су се уздизали од земље, били заједно са дивљим зверима и змијама.
Све те натприродне силе дејствовале су на различите начине у телима истинских слугу Божјих, суштински су печат и трагови су унутрашњих благодатних покрета у њиховим душама, и за време земаљског битија они не престају да делују у њиховим телима. Дајући исцељења, мошти, очигледно пројављују животворну силу присутну у њима, која, чувајући их у нетрулежности, кроз додир сведочи свима, који су с вером дошли.
Како дивно уздарје добијају светитељи Божји за своје благочестије! Не само да се њихова душа уводи у благодатно општење са Христом, већ и сама њихова тела, у којима су они извршавали подвиге... у овом краткотрајном животу постају причасницима благодатне силе Христове. Када се пак по Божјем промислу, нарочитим случајевима они пронађу, тада шире благоуханије. (Зборник поука на месне (локалне) празнике Соловецког ставропигијалног манастира.)

Миро (ароматично скупоцено уље) у Светом Писму и у Светом Предању представља символ Божје милости, мира и љубави. Подсетимо се речи 132 псалма: Како је лијепо и красно кад сва браћа живе заједно. Као добро уље на глави које капље на браду Аронову. Глас Женика Христа у Песми над песмама пореди се са разливеним миром.
Још на Синајској Гори Бог заповеда Мојсију да учини нарочито миро за свештенопомазање. Такво миро је постало символ харизматичне (благодатне) власти. Касније су се миром помазивали цареви, пророци и свештеници. Миро је такође служило и за погребно помазивање. Када је Марија Магдалина излила на Христа скупоцено миро, она је приготовила Његово тело за погреб.
После је миро постало символ Духа Светога и Његових дарова. За време Свете тајне миропомазања свештеник помазује новокрштеног речима: "Печат дара Духа Светог".
На тај начин у миру је сабрано значење Дара Духа, символи Божанске милости и благодати а такође и погребења.
И сви ти смисли (логоси) остварују се и у свом надприродном јављању - мироточењу, када миро на надприродни начин истиче из посмртних остатака светитеља, или из његовог гроба, или из његове иконе. Физички и физиолошки, та појава је необјашњива: компоненте тог благодатног масла уопште се не налазе у меким ткивима, или у костима човека, па тим пре ни у обичном дрвету или камену. Тиме је тај догађај чудеснији.
Мироточење није потврђено у Светом Писму. Међутим то чудо је присутно у Светом Предању скоро од самог почетка Цркве. Из гроба светог Јована Богослова сваке године на дан његовог празника истицало је неко фино миришљаво миро, од кога су происходила многа исцелења. У "Делима Апостола Филипа" (споменик 2. - 3. века) говори се о томе како је после кончине Апостола из њега текло благословено миро. У "Мучеништву Теодота" (3. век) такође се говори о течењу мира из моштију мученика. Тим чудом је посебно прослављен свети Димитрије Солунски, мученички пострадао 304. године кога су Грци назвали Мироточиви. Древно сведочанство о исцељењима од натприродно истеклог мира из моштију светог Димитрија односи се на шести век. Прича потекла из града Сантине (6. век) гласи да се једна жена исцелила "користећи свето миро из кивота у коме лежи тело светог Димитрије из кога истиче (миро)”. Мошти светог Димитрија точиле су миро непрекидно и у таквој количини да је велики број поклоника могао да узме за себе мало тог мира. Сачувало се пуно бочица из 6. - 10. века, као очигледно сведочанство тог чуда. По сведочанству светог Јована Дамаскина (против Константина Ковалског, о светим иконама) "многа тела светих теку миро". Када су 1087. године мошти светог Николаја Чудотворца преносили из Мира Ликијског у Бари, његов кивот је био пун мира.
Руси чудотворци, нарочито Кијево-Печерски такође су прослављени мироточењем. То што се то чудо почело јако пројављивати на преподобном Александру Свирском свима показује величину и благодатност светитеља, а такође и то да су пронађене мошти управо његове, јер се мироточење у Цркви од искони сматрало као сведочанство светости. У Атонској и Грчкој традицији не нетљеност, већ управо мироточење моштију сведочи о томе да су то свете мошти. И то што су при другом обретењу мошти светог Александра почеле обилно да теку миро доказује да су посмртни остаци, нађени на Војно-Медицинској Академији заиста свете мошти Преподобног.

О МИРОТОЧЕЊУ ПРЕПОДОБНОГ
АЛЕКСАНДРА СВИРСКОГ


У извештају митрополиту Санкт-Петербуршком и Ладошком Владимиру саопштили смо о појави мироточења у рендгенском кабинету за време молебна. Ни после преноса моштију светитеља у храм светих мученица Вере, Наде, Љубави и мати им Софије, мироточење се није прекидало, при чему је било очигледно да се његов интензитет мењао: понекад је било обилно, а понекад знатно слабије. Заповест да то посматра имао је искушеник Александар који је све време стајао при дну кивота Преподобног. Било је примећено да се мироточење мења у зависности од тога ко служи, како се народ моли, да ли су у храму побожни или радознали људи. Нарочито су обилно мошти преподобног Александра мироточиле за време Свете литургије првих дана по полагању у храм после дуготрајног заточења. Мироточење и благоухање су били толико јаки да су на тај мирис цветнога меда, долетеле не зна се од куда пчеле, и почеле да се роје око стопала Преподобног, милеле су по прозорској дасци која се налази поред кивота. Тај догађај је изазвао велико одушевљење код телевизијских сниматеља, који су снимали тај догађај за канал НТВ. Мирис мира се ширио у олтару и три пчеле су чак упале у чашу са причешћем - тако да их је требало вадити. Само миро је у млазевима текло низ стопала преподобног, покривајући их, када се један осуши, следећим сјајним уљаним слојем. Миро је текло са горње положене ноге на доњу, при чему је и сама доња нога такође обилно мироточила; на фотографијама се јасно види светла ћилибарско-наранxаста боја наплава мира, као и скорела на врху палца ноге Преподобног једна ћилибарска капљица (мира).

На првим фотографијама, стопала Преподобног из којих истиче миро, имала су нови изглед: била су светлија и у малом светлом ореолу.
Било је примећено да је у вечерњим часовима, после затварања храма, када се тамо васпостављала тишина после мноштва људи који су ту пролазили, наступало благодатно време, када је такође било могуће видети ново јако мироточење: посебне капљице мира су се појављивале међу прстима Преподобног.
Два случаја која су се догодила у вечерње време после затварања храма посебно наводимо:
Случај 1. Монахиња из манастира Светог Јована Кронштатског довезла је двоје болесника. Обоје болесника, с медицинске тачке гледишта су били безнадежни, и обоје су то знали, али се нису предавали. Један од њих је био генерал (имао је неизлечиви рак), и друга, двадесетпетогодишња жена која је неочекивано изгубила ноге. Обоје болесника су били поред отвореног кивота Преподобног Александра Свирског, жена је седела на столици. Прошло је 10 минута и на одушевљење болесника и присутних (јеромонаха Свето-Јовановског манастира, искушеника Александра и мајке младе жене) из ноге Преподобног обилно је потекло благоуханое миро. Генерал је узбуђено говорио: "Тако нешто нисам могао ни претпоставити" (познато је да генерал даје многе прилоге цркви, а жена везе за цркву). Тако их је Преподобни утешио у њиховој невољи, јављајући им на тај начин да Господ зна за њихово страдање и да им кроз преподобног даје добар знак. После су они још једном долазили и дуго се ћутећи молили.
Случај 2. Мало пре 22 часа допутовао је свештеник, о. Максим, из цркве Спаса Нерукотвореног са својом паством (око 20-так људи), да би одслужили молебан и отпевали акатист Преподобном. На искрене и ватрене молитве дошавших к њему, Преподобни је такође одговорио веома обилним мироточењем: цело стопало се "ознојило" капљицама мира и осим тога миро је у млазевима текло између прстију.

Мироточење иконе
светог Александра Свирског
освећене на кивоту преподобног

Многи поклоници, пришавши да се поклоне светим моштима преподобног Александра Свирског, били су награђени за своју веру и молитвено усрђе, према Преподобном. Сваки који је прилазио да се поклони, молио је да му освете и икону светитеља коју су куповали ту у храму. Послушник, стојећи крај кивота, додиривао би иконом стакло кивота и враћао је људима. Те иконе би почињале да теку миро код људи за време њихових домаћих молитава пред иконом Преподобног тог истог дана или неколико дана касније. Неки су запажали не мироточење већ силно благоухање које је трајало неколико дана.
О овоме су известили:
Р. Б. (Раба Божија) Људмила (град Кронштат)
Р. Б. Галина (град Санкт-Петерсбург) 1. 9. 1998.г.
Р. Б. Нина (град Санкт-Петербург) 1. 9. 1998.г.
Р. Б. Емилија (град Санкт-Петербург) 1. 9. 1998.г.
Р. Б. Надежда (град Санкт-Петербург) 2. 9. 1998.г.
Р. Б. Олег (град Санкт-Петербург) 2. 9. 1998.г.
Р. Б. Татјана (град Санкт-Петербург) 1. 9. 1998.г.
Р. Б. Олга (град Санкт-Петербург) 2. 9. 1998.г. - мироточење трајало 2 недеље са јаким благоухањем
Р. Б. Олга (град Санкт-Петербург) 29. 8. 1998.г.
Р. Б. Људмила
Р. Б. Александар

Исцелења ногу

Раба Божја Марија: 3 месеца ју је мучио оштар бол у колену (артроза), који је изазивао хромост. Лечила се свим могућим лекарским средствима. У храму крај моштију Преподобног одстојала је Божанствену Литургију а затим молебан: стајала је на ногама више од 3 часа. Излазећи из храма осетила је да се бол веома смањио а хромост је прошла. Кроз 3 дана бол у колену је у потпуности ишчезао.
О исцељењу од болести ногу сведочи неколико људи:
Р. Б. Антиса је ходала ослањајући се на штаку. Помолила је се крај моштију, помазала се уљем од моштију Преподобног. Бол је прошао и већ следећег дана штака није била потребна.
Р. Б. Нина прича да је оболела од кичме и зглобова и да је дошла да се помоли преподобном Александру Свирском; стајала је на свим молебнима следећих 6 часова. Осетила је да ју је нешто "продрмало и разгибало - шта је то било не знам". После завршених молитава, добила је велико олакшање од болести.
Р. Б. Клаудија се жалила на немогућност превијања зглобова колена. Мазала је колена миром. Говори да се исцелила од тог недуга.
Р. Б. Ана - добила је исцелење ногу тако да већ може да се моли и на коленима.
Р. Б. Ксенија - лекар по занимању, страдала је од артрозе зглобова колена више година, нарочито су болови били јаки ноћу. Дошла је ради молебна Преподобноме поклонила се моштима и истог трена добила олакшање, и те ноћи, по први пут после дуго времена, мирно спавала. Престала је да узима уобичајене лекове, два пута је помазала колена миром и бол је потпуно прошао.
Р. Б. Наталија: имала је болове у коленима и бол је био праћен укоченошћу колена. После молебна и датог прилога моштима Преподобног, кроз неколико дана све је прошло.
Р. Б. Наталија: велики болови у оба колена, после молебна крај моштију су потпуно престали.
Р. Б. Нина (Санкт-Петербург, 2. 9. 1998.г.) добила је исцелење ногу после помазања с миром од моштију Преподобног.

Р. Б. Елена (продавац, предузеће Металстрој, 2. 9. 1998.г.) добила је исцелење пошто се помазала миром од моштију Преподобног. Примећује и видно побољшање душевног стања.
Р. Б. Валентина (2. 9. 1998.г.) после операције због артрозе, трпела је ужасне болове због којих није могла да спава. Увече се помазала маслом, сву ноћ добро спавала, а ујутру је све прошло. Болови се више нису поновили.
Данас, по мишљењу лекара, међу најраспрострањеније болести спадају обољења коштаног система .

Исцелења од болести кичме

Жена која је говорила о своме исцелењу није рекла своје име, али је о себи испричала следеће: дуго су је мучили болови леђа и руку. 2. 9. 1998.г. изјутра, спремала се да пође кивоту преподобног Александра Свирског, али услед силних болова дуго није могла да устане. Најзад, некако савладавши недуг, како-тако се довукла до храма. Када се поклонила светим моштима, осетила је топлоту у леђима и бол је скоро сасвим прошао. Сада може без проблема да се креће.
Р. Б. Владимир - парохијанин храма Светог Петра у Лахти, добио је исцељење од затворене остеохондрозе од које је боловао дуго времена пошто се после службе помазао јелејем од моштију преподобног Александра Свирског.
Поред кивота Преподобног, увек се налазило цвеће које су доносили поклоници. Показало се да чак и кроз то цвеће Преподобни шаље своју помоћ људима. О томе веома дирљиво сведочи прича Р. Б. Антонина (Санкт-Петербург): његова сестра је често имала различите здравствене проблеме, а у последње време она није могла да исправи врат. Међутим, довољно јој је било да само помирише цвет донет од кивота Преподобног, па да у трену нестане сав бол и "да се врат исправи", а "глава се нормално окреће" (2. 4. 1998.г.).

Исцелење парализованих

1. Болесница је пре два месеца била на испитивању и резултат је био: парализа леве стране. Три пута је долазила моштима и помазивала парализовану руку миром од моштију Преподобног. Данас већ ту руку може да покреће само што још не може добро да говори (2. 9. 1998.г. - Р. Б. Екатарина).
2. Болесница Елена, стара 50 година, имала је наследну хемипарезу десне стране. Лечила се масажом и лекарским препаратима. Почетком 1994.г. прекинула је свако лечење јер је увидела да јој медицина не може помоћи. После неколико одслужених молебана у храму Вере, Наде, Љубави и мати им Софије, добила је чудесно исцељење од своје немоћи. На једном од молебана са страхопоштовањем и молитвом додирнула је са два прста парализоване десне руке, увек хладне, стопало Преподобног и осетила живоносну топлоту. Када је дошла кући, за време ручка махинално је узела кашику у десну руку, а затим је могла да држи и чашу са пићем. На следећем молебну, када је усрдно благодарила Господу и преподобном Александру, одједном је прсте десне руке без икакве помоћи наместила за крсно знамење. Већ пуних седам година пре тога осењивала је себе крсним знамењем помоћу леве руке. Прсти десне руке се још увек не покрећу као потпуно здрави, али и овако је значајно олакшање. Све ове промене су се догодиле у току прве недеље доласка моштију.
Напоменимо да за такве болести настојатељ Александро-Свирског манастира даје рукавицу с руке преподобног и судећи по томе што се папир у који завијају рукавицу умасти, можемо закључити да и рука Преподобног Александра Свирског такође мироточи.
3. Р. Б. Тамара је имала јаке болове у леђима и није могла да подиже руке а врат јој је био укочен. После поклоњења моштима стање се значајно поправило.

Исцелења од болести
желудачно - пробавног тракта


Р. Б. Раиса пуних пет година је патила од болести желудца и једњака. Две недеље после поклоњења моштима бол је престао и она је дошла у храм да би заблагодарила и испричала о исцељењу.
Р. Б. Екатарина: дијагноза болести - чир желудца и дванаестопалачног црева. Дуготрајно лечење није дало никакве резултате. Али, помогло је миро од моштију преподобног Александра Свирског.
Р. Б. Надежда: више пута се обраћала лекарима због болести језика и усана, није могла да узима храну, а осим тога имала је и чир желудца и лежала је у болници. После поклоњења моштима сви проблеми су нестали и могла је да једе сваку врсту хране.
Р. Б. Галина: имала је обољења црева - полипе, како су лекари установили. Дошла је да се поклони моштима и током недеље дана се помазивала маслом. Сведочи да се исцелила.

Исцелења од кожних болести

Р. Б. Надежда: добила је исцељење од "црвеног ветра" праћеног тромбозом (тромбофлебит).
Р. Б. Валентина: констатовано је повлачење кожне болести "витилиго" од које је страдала 25 година. То се десило после помазања белих пега на кожи миром. Поред тога, прошло је и перманентно стање неравнотеже, то јест побољшала се координација покрета, што је у вези са нарушеном делатношћу малог мозга.
Р. Б. Нина: добила је исцелење од опекотина после помазања миром. Бол од опекотина је одмах прошао, а кожа се брзо регенерисала. Осим тога, она констатује да су почеле лагано да нестају и пеге "витилиго".
Р. Б. Галина: Два месеца је страдала од гнојних чирева на рукама. После поклоњења моштима, када је дошла кући, увече се помазала миром а изјутра је видела да су чиреви ишчезли. Све је обновљено нежном црвенкастом кожицом.
Р. Б. Галина: добила је олакшање од болести "псоријазе", обукавши одећу, претходно освећену над моштима.

Исцелења од болести очију

Р. Б. Варвара: са радошћу је саопштила да је почела да чита без наочара после поклоњења моштима.
Р. Б. Елена: добила је исцелење од коњуктивитиса пошто је помазала очи са миром.
Р. Б. Марина: сведочи о исцељењу од коњуктивитиса трогодишњег дечака кога је до тада безуспешно лечила медикаментима током шест месеци. Пошто је довела дечака к моштима Преподобног, већ следећег јутра није било никаквих трагова болести.
Р. Б. Ирина: такође је исповедила да је исцелила очи.
Исцељења од тумора
Р. Б. Ирина се жалила на невелики тумор у грудима који ју је веома узнемиравао; после помазања миром тумор је ишчезао.
Р. Б. Олга је имала рак трећег степена који ју је приковао за постељу. По њеним речима, пријатељи су је само чудом сместили у ауто и довезли у храм да би се поклонила моштима светог Александра Свирског. После посете, болесница је убрзо устала из постеље и почела не само да хода већ и да ради у храму на Московском булевару. Према медицинским налазима болест још увек није прошла, али жена је пронашла веру и снагу и радује се животу.

Исцелења

Недељу дана после обретења моштију светог Александра и њиховом постављењу у храм светих мученица Вере, Наде, Љубави и мати им Софије, јеромонах Пантелејмон из Пскова (храм светих Константина и Јелене) довезао је 42 човека "опседнутих", по речима самога оца Пантелејмона, "демонима у различитом степену".
У храму се налазило веома много људи који су дошли на молебан светом Александру Свирском. Они су били веома збуњени реакцијама које су пројављивали придошли када су се приближавали кивоту Преподобног. Једни су рикали и ужасно цичали, други урлали: "Нећу да приђем, нећу, не волим га!", трећи су завијали и мјаукали. Међутим, када је отац Пантелејмон свакога од њих везао каишем и тако их довукао до кивота и прислонио уз мошти применивши велику силу, они су омекшали, неки од њих су осетили тако велику слабост да неко време нису могли ићи и сели су на степениште солеје.
Такве реакције "демонизованих" је могуће видети у храму скоро свакодневно; њихови вапаји и крици разлежу се по целом храму ако их приводе кивоту, или ако их пошкропи (попрска) света водица за време кропљења после молебна водоосвећења поред кивота Преподобног.
Р. Б. Маргарита: од психијатра проглашена инвалидом друге категорије. Жали се на главу, на ноге, нема жељу за радом, по речима болеснице једноставно "не уме да ради". Међутим, после њеног привођења моштима дошло је до великих промена на боље. Болесница је записала поруку: "појавила се жеља за радом, глава више не боли, ногама је лакше".

Промена душевног стања

Р. Б. Наталија је говорила да је њен брак био на ивици развода. Дошла је преподобном Александру Свирском у недељу на литургију. Већ следећег дана је васпостављен мир у породици. Дошла је поново да заблагодари Господу и светом Александру Свирском.
Р. Б. Генадиј - после крштења није могао да прима (узима) Свете Христове Тајне, није могао да савлада унутрашње противљење. После поклоњења моштима Преподобног променио се његов однос према вери и са побожношћу се причестио.
Р. Б. Сузана: сведочи о томе, да је после поклоњења моштима Преподобног успела да одагна стање гневљивости. Осећа лакоћу и радост, мада видљивих узрока таквој промени нема.

Помоћ у траумама

Р. Б. Надежда - 19-то годишња студенткиња - после саобраћајне несреће лекари су поставили дијагнозу "потрес мозга и повреда кичмене мождине". Те трауме (повреде) су изазвале тромесечну парализу доњих делова тела и хиперпарезу десне стране горњих делова трупа. То се догодило пре годину дана. К Преподобноме ју је довела родбина и тада у десној руци и нози још увек није имала никакав осећај. Осим тога, болесница се жалила на силну вртоглавицу која је посебно долазила до изражаја при вожњи аутобусом; излазећи из превозног средства девојка је морала да одстоји 10-так минута како би прошла сва непријатна осећања и тек тада би могла да пође даље, ослањајући се на своје штаке. Пошто се поклонила моштима преподобног Александра Свирског, почетком септембра, девојка је већ следећег дана осетила да се у куку парализоване ноге појавио осећај. Она је долазила, после тога, Преподобном више пута. Једном је замолила да свој (помоћни) здравствени корсет (појас) положи на кивот Преподобног, и обукавши га, после тога, осетила је необичну топлоту у леђима а затим се почео све јаче јављати осећај у парезној руци и нози. У разговору с њом 20. 9. 1998.г. чули смо да руком и ногом може далеко боље да се служи, вртоглавица је у потпуности прошла, осећа лакоћу у души, почела је да са радошћу подноси све невоље, надајући се да ће ускоро почети да живи студентским животом, као и пре.

Молбе за помоћ у разним невољама

Р. Б. Ана: дошла моштима преподобног Александра Свирског са молбом да се сусретне са оцем кога није видела пет година. Управо тога дана, отац ју је позвао из другог града (телефоном) и већ следећег је допутовао да се виде.
Више њих говори о томе, како су, будући без посла, по молитвама Преподобног, веома брзо добили посао. О томе је често причала раба Божија Наталија (католичке вероисповести), филолог по образовању. Две године није могла да нађе посао у својој струци. Чим је приступила моштима Преподобног, већ следећег јутра ју је пробудило звоно телефона са предлогом за посао преводиоца. Наталија је отишла да заблагодари Преподобном.
Р. Б. Олга: добила је посао на молитве Преподобног, мада не у својој струци, али посао јој је био неопходан и био је веома добро плаћен. До тада је она живела веома сиромашно. Очигледно, да Преподобни најбоље зна коме је какав посао потребан у датом тренутку.

О сновиђењу на које треба обратити пажњу

О томе је причала жена, по занимању медицинска сестра, због хипертоније инвалид друге категорије. До тога дана она је долазила к моштима пет пута. По томе што је запамтила дан и сат, закључујемо да ју је то веома потресло. Било је то 13. 9. 1998.г. у седам часова изјутра, када је она, као и увек, примивши дежурство у шест часова и десет минута мало прилегла. То што се догодило она не назива сном, толико је доживљај био упечатљив. Жена је видела себе у храму светих мученица Вере, Наде, Љубави и мати им Софије, поред кивота Преподобног. Ево њене приче: "Видела сам да је његово лице откривено; затим су се отвориле очи и сам Преподобни је стао потпуно усправно, скинувши црну схимничну одежду у кивот, поред ногу. Та одежда је изгледала пуна прашине, сиве боје и сва је била згужвана, истанчана, веома изношена. Преподобни се указао у светлој одежди, блиставој, дивне плавичасте боје. Цео Преподобни је блистао необичном светлошћу и смешио се. Посебно је падало у очи то што су се код светог Александра при осмеху видели сви подједнако равни зуби (и у стварности, у светитеља су се сви зуби сачували). Ја сам затражила од њега благослов, на шта је он рекао: "Живи по Матеју и све ће бити добро". Тада су сви људи јурнули к њему тражећи благослов; он није имао крст и рекао је: "У мене нема снаге и крепости и треба да се умијем". С тим речима свети је ишчезао оставивши осећање необичне радости". И заиста, као доказ истинитости виђења, жени нису били потребни никакви лекови ни тога дана, као ни наредних десетак дана (ово је причала 25. 9. 1998.г.) толико је се добро осећала; до тог догађаја, она је узимала лекове 2 - 3 пута дневно. Прича те жене нас је натерала да се замислимо: Преподобни, ослободивши се осамдесетогодишњег заточења (ропства), жели да се очисти, - умије.
Свети Александар нам се јавио и видео нас је, немоћне како га молимо за помоћ пре свега за исцелење тела - и он нас није одбио мада од нас није добио ни ватрене молитве, ни молитве за спасење душе, ни искрено покајање. Ми смо, такви какви смо: окамењени, маловерни, радознали, хладни, жељни чуда, долазимо кивоту Преподобног и такви исти одлазимо, без унутрашње промене.
Свети Александар, према виђењу, одбија да нас такве благослови, мада оно за шта молимо даје нам у изобиљу: некоме исцели главу, некоме ноге, некоме нешто друго... исцељује наследне и стечене болести.
Упечатљиво је и то, да је преподобни Александар Свирски стао у својим новим, сјајним одеждама на други дан после значајног датума - 465-то годишњице престављења Светога (12. септембар, 1998.г.). Тај јубиларни датум чудотворца целе Русије и покровитеља Санкт-Петербурга, светог Александра Свирског с љубављу су приметили у парохијској цркви светих мученица Вере, Наде, Љубави и мати им Софије - подворја Покрово-Тервеническог женског манастира.

О још једном сновиђењу

То је било у априлу, у дане испитивања и идентификације моштију преподобног Александра Свирског, када је учеснике претраге мучила мисао о томе када ће се коначно завршити испитивање и какав ће бити закључак експертске комисије. Једноме од монаха свети преподобни Александар Свирски се јавио у сну и дао одговоре на питања која су све оптерећивала. У сновиђењу, монах је пришао сточићу намењеном за парастосе и ставио на њега жито да би се помолио за преминуле. Са супротне стране стола стајао је свештеник, чије лице није могао видети. Брзим покретом руке он је смакао са стола жито и уместо њега почео да ставља "пироге" (врста пите слична буреку), али не онакве какве праве код нас са једнослојним надевом, већ високе, раскошне, са два или три надева. Затим се удаљио од стола. У његовој руци се налазила икона Богородице. У том моменту се зачуо величанствен глас: "Свети Александар Свирски са иконом Казанске Мајке Божје". Тај возглас је био три пута поновљен. На томе се виђење завршило. Даље су се догађаји одвијали на такав начин да су резултати до којих се дошло, у једном веома тешком испитивању били нам дати на увид управо на дан празновања иконе Казанске Мајке Божије. А још касније, у подворје манастира, 26. 9. 1998.г. била је унесена предивна икона. На једној њеној страни био је изображен преподобни Александар Свирски, а на другој Казанска Мајка Божија. Та икона нам се јавила у 19. веку уочи празника светих мученица Вере, Наде, Љубави и матере им Софије. Тај дар, како би другачије него даром неба назвали. Упечатљиво је и то што лик Преподобног на икони има јако пуно сличности са ликом Преподобног који лежи у том храму.

САВРЕМЕНИ ЛЕТОПИС
АЛЕКСАНДРО - СВИРСКОГ
МАНАСТИРА

Вратимо се сада у манастир преподобног Александра Свирског. Шта је било са њим пошто су однели свете мошти?
Као што је познато, цео северни крај земље био је претворен у огромни логор, чувена "Северна Тиваида" је била оскрнављена, изложена поругању. Али, добио је и велику благодат - постао је једна од Руских Голгота. "Свирлаг" - такву адресу ми сусрећемо на писмима многих познатих и непознатих ЗК ГУЛАГ- а. Један од њих је и знаменити философ А. Ф. Лосев - монах Андроник.
На крају, манастир је претрпео удес скоро свих руских манастира: у њему су сместили и дом за инвалиде, и дом за децу, технички део, војни део, совхозну службу, да би се на крају крајева ту стационирали душевни болесници из целе Лењинградске области. И данас се у комплексу Троицког манастира налази психијатријска болница.
17. јула, 1997. године, добијен је благослов од митрополита Санкт-Петербуршког и Ладошког Владимира за васпостављање Александро-Свирског манастира. Од тога дана се рачуна новија историја те древне северне обитељи.
Те 1997. године нови житељи манастира су се суочили са потпуном запуштеношћу, али их то није бацило у очајање. Одмах су приступили послу, дајући све од себе. За кратко време у потпуности је враћен спољашњи изглед Преображенског сабора и унутрашњост храма светих Захарија и Јелисавете, обновљена капела на месту јављања Свете Тројице преподобном Александру и један од манастирских конака.
Манастир се састоји из два комплекса: Свето-Троицког и Спасо-Преображенског. 22. септембра, 1998. године Министарство Културе и Министарство Државне својине Руске Федерације потписало је указ о враћању манастира Санкт-Петербуршкој Епархији РПЦ. Данас Свето-Троицком комплексу манастира припадају сва храмовна здања, док је у осталим деловима смештена болница. У Троицкој саборној цркви у летње време и у празничне дане савршава се Света Литургија. У Сабору су сачуване фреске из 17. века, урађен је нови иконостас и унете су нове иконе.
Спасо-Преображенски комплекс у потпуности припада манастиру. Комплекси су један од другог удаљени око 500 метара. На велике празнике између њих се организују свечане литије, у којима учествују на стотине поклоника. Братија манастира, међутим, није многобројна, а манастир већ има подворје у градићу Свирстрој и уређује подворје у Санкт-Петербургу. У обитељи се по устаљеном реду савршавају богослужења.
23. новембра, 1998. године по благослову митрополита Санкт-Петербуршког и Ладошког Владимира мошти светог Александра су враћене на место његовог вечног упокојења, у Свето-Троицки Александро Свирски мушки манастир.
То се десило тихо, без неке нарочите торжествености. Тада је изгледало да су тако људи одлучили. Али, у дан ступања моштију на Свирску земљу, потврдило се: "друго су судови Божји а друго људски". Неочекивано, одмах после уношења светих моштију у храм Захарија и Јелисавете пред улазом у манастир зауставио се ауто и из њега је изашао скромни поклоник. Поклоничку посету Тихвину, како је он сам признао, одједном "неочекивано и за самога себе" решио је да сврати у Александро-Свирски манастир. Тако је Господ, као и пре 400 година, послао у сусрет часних моштију свога изабраника, преподобног Александра, епископа Новгородског. Да, јер тај смирени поклоник који је неочекивано дошао у манастир на дан приспећа моштију, био је архиепископ Новгородски Лав.
Хиљаде поклоника, буквално са свих страна света притичу у ту удаљену обитељ, која се налази на 250 км од Санкт-Петербурга. Многи од њих се удостојавају да виде чудо мироточења. При томе је било примећено да се то чудотворење појачавало када су долазиле групе у којима је поред верујућих било и оних сумњичавих. Тако су се испуниле речи преподобног Александра, атонског архимандрита, који је једно време био крај моштију: "Биће оне камен спотицања како би се откриле помисли многих срдаца. Те мошти ће јављати - ко је какав".
Ноге и руке Преподобног су откривене - њихов необичан положај се подудара са оним описом при првом обретењу моштију 1641. године, а њихова потпуна нетрулежност (нетрулежно је сво тело и часна глава Преподобног, прекривена схимничком одеждом) представља изузетну реткост кроз сву историју Православне цркве. Иако су мошти старе већ скоро 500 година, ми чак лице Преподобног можемо препознати по древним иконописним изображењима.
Као што видимо, преподобни Александар нам је дошао не само као утешитељ, већ и ради тога да би открио помисли многих срдаца (Лк. 2, 35). Није случајно, при истраживању историјских докумената утврђена тесна веза молитвеног заступништва преподобног Александра са историјском судбином Русије. У прошлим временима су га називали молитвеником за цара. И сада део историје почива овде, у далеком од бучних градова, сеоцету Свирское, међу шумама и језерима, где се, једино у новозаветно време јавила Света Тројица, где поглед Божији продире у свако срце.
Далеко од великих градских центара налази се Свирски манастир, али народ, свеједно, ипак стреми ка светињи , савлађујући огромна растојања и лоше путеве. Откуда све не пристижу људи: долазе најчешће аутобусима из Белорусије, Украјине, из Јарославске, Рјазанске, Калужске области. Из Сибира, са Крима, из Москве. Они који нису у могућности да допутују, пишу игуману манастира писма са молбама да се помоле крај светих моштију за здравље и спасење својих ближњих.

Са благословом Епископа Жичког Г. Стефана издаје:
Светосавска омладинска заједн

3 comments:

  1. СЕ НАДЕВАМ ДЕКА ОВА ЖИТИЕ НА СВЕТИОТ АЛЕКСАНДАР СВИРСКИ КЕ ГО ДОВРШАМ, И КЕ МОЖЕ ДА СЕ ПРОЧИТА НА МАКЕДОНСКИ!

    ReplyDelete
  2. Господе Боже помози нама грешнима

    ReplyDelete
  3. Мој бивши муж и ја смо раскинули пре годину и два месеца, а ја сам била у шестом месецу трудноће. Обоје се волимо и то је био шок за мене и заиста ми је сломило срце. Покушао сам да га позовем и обе линије су биле прекинуте. Покушао сам да дођем до њега на друштвеним мрежама, али ме је склонио са њих. Покушао сам да дођем до његових родитеља и они су ми рекли да је њихов син рекао да ме не воли и да не жели да ме види и да не знају шта није у реду. Плакала сам и плакала сваки дан јер сам га много волела. Док се нисам породила и беба није имала годину дана, нисам могла да вратим своју љубав. Опет сам био збуњен. Не знам шта да радим, а остала сам и без посла и немам новца да се бринем о беби. Била сам несрећна у животу па сам плакала сестри и рекла јој свој проблем и рекла да зна за моћну чаролију која је бачена др апатом која јој помаже када није могла да затрудни. Контактирала сам га путем е-поште и он је рекао да ће ми помоћи и рекао ми је да је жена ставила чини на мог мужа и рекла да ће ми помоћи да разбијем чини тако да ће ми се муж заувек вратити и да ће бити мој. За мене је било велико изненађење што се догодило све што је рекао. Муж ми се одмах вратио и рекао ми да му опростим. Хвала вам пуно овом моћном и искреном чаролију. Молим се да ће дуго живети и радити више од свог дивног дела. Ако имате проблем који вас мучи у животу, обратите се овом моћном играчу чаролија! Он ти може помоћи. Неће вас изневерити, можете га контактирати путем гмаил адресе: драпата4@гмаил.цом или преко његовог вибера/вхатсапп-а:(+447307347648)

    ReplyDelete